Јован Дучић

Јован Дучић је рођен у Требињу 1874. а умро је 1943. године у граду Гери, Индијана, САД. Био је пјесник, писац и дипломата. Основну школу завршио је у Требињу. Отац му је погинуо у Херцеговачком устанку 1885. године. Послије тога су се преселили у Мостар. Уписао је трговачку школу. Учитељску школу је уписао у Сарајеву а наставио у Сомбору, гдје је и матурирао 1893. године. Радио је као учитељ у Бијељини и Мостару. Отишао је у Женеву, био стипендиста Краљевине Југославије и студирао на Филозофско-социолошком факултету. Студије је завршио 1906. године. Године 1910. почео је да се бави дипломатијом. Обављао је разне функције (аташе, секретар посланства, конзул, отправник послова, амбассадор) у Цариграду, Риму, Атини, Каиру, Будимпешти, Букурешту и Лисабону). У августу 1941. године отишао је у Америку и ту живио до смрти.                                        

Прву пјесму је објавио 1886. године, а прву збирку Пјесме 1901. Песме и Песме у прози објавио је 1908. године.

У његовом раду могу се издвојити три фазе: прва је војиславовска, до одласка у Женеву, у којој се он развија у оквирима домаће пјесничке традиције, као сљедбеник Војислава Илића, окренут, традиционално, и њемачким и руским пјесницима; друга фаза је парнасо-симболистичка, до I свјетског рата, гдје је под утицајем француске поезије; трећа, постсимболистичка фаза, од I свјетског рата па надаље, је она у којој је достигао мисаону и умјетничку зрелост. У том периоду он је тежио савршенству, стваралачкој самодисциплини и надилажењу достигнутог. Зато се често враћао на старе пјесме и поправљао их или сасвим одбацивао. Појединачне пјесме су се сливале у циклусе који се опет слажу у веће цјелине књиге, а има их четири: Песме сунца, Песме љубави и смрти, Царски сонети и Плаве легенде. Дучић је тежио, тзв. вјечитим, великим темама. Ове теме су обиљежиле његово цјелокупно дјело, а то су: Љубав, Смрт и Бог. Поред овога био је и пјесник природе.

Дучићева проза, иако је била много обимнија од поезије, остала је ипак у њеној сјенци. Најпознатија прозна дјела су му: Градови и химере (1940), збирка путописа из разних земаља, Благо цара Радована (1932), збирка филозофске прозе, Јутра с Леотара (1943), збирка есеја о моралним темама, а бавио се и књижевном критиком у дјелу Моји сапутници. Монографију Гроф Сава Владисављевић-Рагузински објавио је у Питсбургу. Приход од ове књиге завјештао је Српском савезу у Питсбургу.

У своје вријеме важио је као ненадмашан узор пјесника.Та слава је све више блиједила, све док није обновљено интересовање за његове пјесме.

У београдском листу Политика, објављен је текст под насловом У задужбини Луке Ћеловића. У том тексту је наведено да се у једној од задужбина Луке Ћеловића налази требињска Народна библиотека, гдје ће бити смјештен легат Јована Дучића. Легат има 5427 наслова. То су рукописи Дучићевих књижевних дјела, преписка, дипломатски акти, дневници, фотографије, позивнице, исправе, исјечци из штампе, књиге разних аутора из свјетске и српске књижевности, на српском и страним језицима, а 216 наслова припада периодици. Ту се, такође, налазе и приручници, енциклопедије, граматике и рјечници.

Његове мошти су пренесене у родни град Требиње. Сахрањен је у манастиру Грачаница, који је Дучићева задужбина, 22. октобра 2000. године.